NE UVEDI NAS U ISKUŠENJE ili NE DOPUSTI DA UPADNEMO ISKUŠENJE?

U javnosti se pre 5 dana pojavio članak sa naslovom: “Papa Franja menja Oče naš”. Ovaj tekst je uzburkao hrišćansku javnost širom sveta. Na brojnim svetskim ali i srpskim portalima a naročito na društvenim mrežama vode se dobrane debate po ovom pitanju. Čini mi se da većina vernika (i samih rimokatolika) odbacuje pomenuti predlog. Čak se ide do te mere da osuđuju Papu jer se “drznuo da menja Hristove reči”; drugi smatraju da na to nema pravo pozivajući se na stihove iz Otkrivenja “ako ko dometne ovome…ili ako ko oduzme od Reči knjige proroštva ovoga…”. Prozivaju ga da je liberalizovao RKC; da je antihrist … pomodar i sl. Najčešći komentar na koji sam naišao je: “neka on menja, mi ćemo po starom.”

Žao mi je što se bez razmišljanja prilazi ovoj temi. Oni koji dobro ne poznaju teologiju, biblistiku, a konačno ni gramatiku svog jezika prvi se suprotstavljaju bombastičnim novinskim naslovima, i prosuđuju o prevodu grčkog teksta, biblijske i dogmatske teologije. Čini se da imamo većh papa od Pape, koji bi da mu održe nekoliko lekcija o “teologiji”.

Naime, poglavar Rimokatoličke crkve se izjasnio po ovom pitanju prošle srede, u emisiji italijanske televizije TV2000. Odmah da kažem da ovo nije originalna ideja Papa Franje, već se o tome u teološkim krugovima raspravlja već duži niz decenija. Još se 2002. godine italijanska biskupska konferencija, bavila ovim pitanjem promene teksta u molitvi Oče naš. O čemu se zapravo radi?

Molitvu Oče naš, prvi je izgovorio (sastavio) Gospod Isus Hristos, i to na aramejskom jeziku. Zabeležene su dve verzije u Novom zavetu, na grčkom jeziku i to duža u Evanđelju po Mateju 6, 9-13, i Evanđelju po Luki 11,2-4. Najpoznatija molitva je podeljena u 6 delova ili tzv. molbi. Mi ćemo se ovde baviti samo spornom 6.-tom molbom, koja kao vrsta dramatičnog teksta završava povikom „Ne uvedi nas u ISKUŠENJE!“ – imlicirajući vapaj za pomoć.

Hajde da krenemo redom. Izraz “uvedi” εἰσενέγκῃς (eisenenkēs) je aorist konjuktiva na grčkom jeziku koji dolazi od reči – eisfero. Složenica koja se sastoji od prefiksa – eis (do; po) i glagola – fero (nositi). Mogli bismo ga doslovno prevesti kao doneti, poneti, uneti. S ozbirom da u srpskoj paradigmi glagola, konjuktiv ne postoji, a iskazuje radnju koja se pretpostavlja, onda se prevodi kao ‘donositi’, ‘unositi’, ‘dovoditi’. S obzirom da se radi o aoristu (svršenoj radnji) onda reč εἰσενέγκῃς = “uvedi” apsolutno odgovara šestom vapaju molitve Oče naš.

Ako krenemo korak dalje, postavlja se jedno značajno teološko pitanje: DA LI BOG MOŽE ISKUŠAVATI ČOVEKA?

Apostol Jakov o tome piše:
12 Blažen je čovek koji istrajno podnosi iskušenje, jer će – kad postane prekaljen – primiti venac života, koji je Gospod obećao onima koji ga ljube. 13 Nijedan, kad trpi iskušenje, da ne govori: Bog me kuša. Jer Bog se ne da zlim kušati, i sam nikoga ne iskušava. 14 Nego svako podleže iskušenju na taj način što ga njegova sopstvena požuda vuče i mami; 15 tada požuda začne i rađa greh, a učinjeni greh rađa smrt.” (Jk 1,12–15)

Prema Jakovljevo poslanici, Bog nikoga ne iskušava. Ne, čoveka na iskušenje mami i vodi njegova požuda, iza koje često stoji nečastivi (đavo, sotona). Stoga je prevod formulacije: „Ne uvedi nas u ISKUŠENJE!“ već dugi niz godina bio problematičan među hrišćanskim teolozima. Ako ćemo se baviti gramatikom, onda se tekst bukvalno ne može drugačije prevesti nego li što to imamo zapisano. Radi se o aktivnom glagolu, indikativu sadašnjeg vremena, drugog lica. Implicira se na direktnom Božjem delovanju, kao i u prethodnim delovima: Daj nam hleb! Oprosti nam grehe! Ne uvedi nas u iskušenje! Izbavi nas od zla! Dakle radi se o Božjoj inicijativi na koju referira molitva Oče naš.

Vratimo se opet na pitanje da li Bog može iskušavati? Setite se samo Avramovog iskušenja (1. Moj. 22). U Septuaginti – grčkom prevodu Starog zaveta, na ovom mestu se koristi izraz epeirazen – to je glagol, iz koga proizilazi imenica, koja se koristi u ovom šestom delu molitve Oče naš: πειρασμόν (peirasmon). Teolozi zaključuju da “iskušenje” u Biblijskim tekstovima ne aludira uvek na “iskušenje ka zlu”. U Avramovom slučaju je to bilo iskušenje u kome je on trebao da izabere da se usprotivi Bogu ili da mu veruje. Prema tome, u molitvi Oče naš, nije napisano “ne iskušavaj nas” već “ne uvedi nas u iskušenje”. Glagol “uvedi” jasno referira o kome se radi kao u Avramovom slučaju. Međutim, korišćenje imenice “iskušenje” kao posledica korišćenja redosleda glagol-imenica ostaje otvoreno pitanje ko iskušava. Možda se odgovor krije upravo u detaljnoj analizi Hristovih iskušenja.

Evanđelista Marko piše:
“I odmah Duh izvede Ga u pustinju. I bi onde u pustinji dana četrdeset, i kuša Ga sotona, i bi sa zverinjem, i anđeli služahu Mu.” (Marko 1,12-13)

Matej beleži slično:
“Tada Isusa odvede Duh u pustinju da Ga đavo kuša.” (Matej 4,1).

Matej upotrebljava finalni infinitiv, na osnovu čega zaključujemo da je Božji Duh uzeo Hrista u pustinju sa ciljem da tamo bude kušan. Od koga? Boga? Ne! Od samog đavola. Bog, dakle, može dopustiti da deca Božja budu konfrontirana sa zlom. Ovaj jasno upućen vapaj iz molitve Oče naša – “ne uvedi nas u iskušenje” može značiti da nas Bog ne uvede u situacije, gde bi moć zla bila jača nego što to sami možemo podneti. U Sirijskoj liturgiji svetog Jakova, nakon molitve Oče naš, sveštenik izgovara: “Da, Gospode, naš Bože, nemoj nas uvoditi u iskušenje, koje ne bismo mogli savladati, već daj da u iskušenju istrajemo, i izbavi nas od zla.” Ili ista liturgija na srpskom glasi: “I ne uvedi nas u iskušenje, Gospode, Gospode sila, koji znaš nemoć našu…” Dakle ako Bog i dozvoli da budemo iskušani, neće dopustiti da ta iskušenja budu iznad naše snage (1. Kor. 10,13).

Papa Benedikt XVI je u svojoj knjizi Isus Nazarećanin napisao: “ Znam, da trebam kušanja, kako bi se moja ličnost očistila. Ako mi takva iskušenja daš – kao kod Jova – ako daš Zlu delić slobodnog prostora, onda pomisli, molim, na krajnje granice moje snage. Ne iskušavaj me mnogo. Postavi granice, u okviru kojih mogu biti kušan, ne previše široke, i budi mi blizu sa svojom zaštitničkom rukom, kad se previše toga skupi na mene.” Upravo to je pragmatični prikaz vapaja šestog dela Očenaša. Ako stilizujemo prvi deo u “ne dopusti da upadnemo u napast”, zar onda drugi deo ima smisla? Toliko iz Biblijske teologije.

Percipirajući ovu distinkciju iz druge perspektive – sistematske teologije, formulacija “ne uvedi nas u iskušenje” je doslovan prevod iz Jeronimove Vulgate – latinskog prevoda Biblije iz IV veka. Teolozi ističu da prevodeći sa grčkog, teško je u jednoj reči formulisati značenje “ne uvedi”, kao što je to bio slučaj do sada. Oni predlažu najadekvatnije jezičke varijetete poput: “ne dozvoliti (ne dopustiti) ulazak”, ne ostaviti da se podlegne iskušenje”. Verzije koje se drže samo jedne reči sa negacijom (“ne uvedi”) su prisutne u prevodima na slovački, češki, poljski, italijanski, nemački. Međutim, neutralnijiu i slobodniiju verziju (“ne dopusti da upadnemo u iskušenje”) već koriste prevodi na španski, portugalski, francuski. Čak i u nekim novijim prevodima na srpski jezik već se koristi formulacija sa više reči. Tako npr. Novi srpski prevod kaže: “ne daj da podlegnemo iskušenju”.

Oni koji se slažu i podržavaju promenu, zasnivaju svoje argumente na doktrinalnim fundamentima, tj. na sistematskoj teologiji. Kako to i sam Papa govori, da bi se izbegla konstanta da je Bog uzročnik zla, treba prilagoditi ovu rečenicu Očenaša, pozivajući se na argument iz Jakova 1,13. Zastupnicima ove teološke perspektive to je glavni argument, dok im frazeološko objašnjenje nije od velikog značaja. Zašto? Razlog je u razlici među jezicima. Naime, kao što smo spomenuli, sentenca “ne uvedi nas u iskušenje” je izrečena na aramejskom jeziku (aramejski je bio maternji jezik Izrailjskog naroda u Hristovo vreme, a jevrejski/hebrejski je bio jezik obreda i sveštenika tog doba), na kome nije izvorno napisan Novi zavet. Dakle, zastupnici ove teorije smatraju da se ne možemo potpuno osloniti na lingvističku analizu, jer su reči bile izgovorene u jednom jeziku (aramejskom), zapisane na drugom (grčkom), a nama nije dostupan izvor na aramejskom kako bismo ga mogli evaluirati i uporediti.

Oni predlažu flagrantno uzimanje u obzir da aramejski jezik (poput hebrejskog, arapskog i drugih semitskih) poseduje takozvane KAUZATIVNE GLAGOLE. To su glagoli koji izražavaju odnos između dva vezana događaja, s tim što je drugi događaj, posledica prvog. U grčkom, latinskom pa i srpskom jeziku takvo poimanje glagola je nepoznato, te se jako teško prevodi. Ako pretpostavimo da je tekst Molitve Oče naš u sebi imao inkorporiranu semitsku glagolsku kategoriju – kauzitivni glagol, onda bi se formulacija kojom se bavimo – “ ne uvedi nas u napast”, mogla najispravnije prevesti kao “ne dopusti, da upadnemo u iskušenje”. I to je upravo ono, što predlaže Papa.

Ne zaboravimo, da se ovo poslednje tumačenje bazira samo na pretpostavkama. Na kraju bih samo napomenuo da se Papin predlog nikako ne tiče promene same suštine molitve Oče naš, već se radi samo o prilagođavanju terminologije savremenim čitaocima fokusirane na usklađivanju više na području Sistematske nego li Biblijske teologije.

Bez obzira koje tumačenje Vam je bliže, neka Vaš um i misli budu uvek upravljene u molitvi ka Bogu. Neka molitva nikada ne isčezne iz vašeg života, jer ona je disanje duše, hrana duhovnom životu. I kao što reče Isak Sirin: “Siđi u svoje srce i naći ćeš u njemu lestvicu za penjanje u Carstvo Božje.“

+ prof. dr Igor Đurčik

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s